Foto: Stefan Simić/FB
Objavu prenosimo u cijelosti, jer bio bi grijeh promjeniti bilo šta.
¨ Jedna Mia, jedna lepa Bosanka,
Iz Mrkonjić grada,
Voli Bosnu, voli Jugoslaviju.
Mogla je i ona da priča o srpstvu, jer je završavala srpske škole i fakultete,
Da postane još jedan u moru zaverenika,
Koji gleda ko je odakle, ili kako se preziva, a ne ko je kakav.
Ne, ona voli sve ono što spaja, a ne razdvaja.
Sve ono što slavi ljude, kakvi jesu, a ne po diktatu režima ili ideologije,
Koja do sudnjeg dana isteruje svoj mrak,
Umesto da se slavi život, ljubav i zajedništvo.
Njoj je ljudsko iznad nacionalnog.
Njoj je univerzalno iznad dnevno-političkog.
Voli Bosnu, slavi Bosnu, živi Bosnu.
U njoj živi podjednako i Darko Rundek, i Dino Šaran, i Arsen Dedić, i Đorđe Balašević, i Zoran Predin.
U njoj živi sve ono najlepše od Jugoslavije,
I svi ti dragi likovi koji su u nju utkali svoj duh.
Mia je jedna, ali je mnogo Mia.
Posleratne dece,
Koja u sebi nose ljubav davnih dana, da iako su rođene nakon raspada SFRJ,
U njima i dalje sve to živi.
Miu nisu zaveli drugim pričama, a verovatno su pokušavali.
Svaki nacionalizam traži svoje žrtve,
Koje će nastaviti da proganjaju dalje, u začaranom krugu –
Mi i oni,
Do istrebljenja.
Mia živi nešto drugo.
Kao i mnogi njeni vršnjaci i vršnjakinje.
I oni su ono najlepše od Bosne.
Kada ih upoznaš, vidiš ličnost, lepotu, dušu, bez da se opterećuješ time
Kako se završava nečije prezime,
Ili odakle je babo.
Duša je važna.
Mia je ona koja na svadbi podjednako igra i uz sevdah, i uz Dalmatince, i uz makedonske pesme.
U njenom smehu ima i Une, i Save, i Drine, i Vrbasa, i Neretve, i Trebišnjice, i Bune.
U njenom pogledu ima i Bjelašnice, i Zelengore, i Vrana, i Čvrsnice.
U njenoj duši ima i Tina Ujevića, i Maka Dizdara, i Jovana Dučića, i Meše Selimovića, i Ive Andrića, i Derviša Sušića, i Branka Ćopića, i Kike Sarajlića.
U njenom biću ima onog najlepšeg što je dala Jugoslavija, što se prelilo u Bosnu.
Ona neće podele, ona hoće ljude.
Ona neće sukobe, ona hoće mir.
Kada šeta Bosnom, vidi i austrougarske fasade i socijalističke grafite – oba su deo nje.
Zna da je ljubav bez granica jedina politika koja opstaje.
Zna da su ruže i u Beogradu i u Sarajevu iste boje.
Zna da se i u Zagrebu i na Kosovu slušaju iste pesme.
Zna da su suze iste i u Mostaru i u Banjoj Luci.
Zna, jer oseća, a oseća jer to živi.
Ne treba niko ništa da joj objašnjava.
Da je vuče tamo ili ovamo.
Da joj objašnjava kakvi su Srbi, Hrvati, Bošnjaci.
Za nju su svi dobri, jer je njena namera dobra.
Ona, koja ne bi nikoga proterivala.
Ona, koja ne bi delila lekcije iz istorije, nego ljubavi.
Ona, koja živi da ljudi budu srećni.
Da pričaju o svemu, a najmanje o ratu.
Da mešoviti brakovi ponovo budu izazov, a ne pretnja.
“Volim” je njen način života.
Mia je jedna, a Mia je mnogo.
Samo ih ne vidimo, jer nisu glasne.
Govore jezikom ljubavi, a taj jezik je najtiši,
Zato što je najlepši.
Govori šapatom, vedrinom, nežnošću.
Do njega treba nadrasti. Ove ostale može da izgovara svako,
Ali za jezik ljubavi potrebno je još nešto.
Upravo to.
Ljubav.
Zato volim Miu,
Zato što Mia voli Bosnu, Jugoslaviju,
A ko to voli, voli čitav svet.¨
Foto: Mia Rajković/FB
Stefan Simić
